Saznaj
Naziv rešenja :
Skulpture od recikliranih materijala
Opis rešenja:
Prilično jasnim i razvojnim sledom okolnosti, svestan doba u kom egzistiramo, u lični skulptorski sistem uveo sam polimerne materijale. Naime, pomno istraživajući procese reciklaže i reciklažne materijale nailazim na informacije da postoje još dostupniji materijali od polistirena (stiropora) koji sam ranije reciklirao i prevodio u skulpture, a oni su neuporedivo otporniji, čvršći, kompleksniji za rad. Jedini ozbiljan problem na koji sam naišao u vezi recikliranih veštačkih polimera su izuzetno štetna isparenja pri reciklaži koja su neminovnost. Rad u ambijentu gde se reciklira plastika je sam po sebi, koliko sam upoznao, vrlo složen. Složeni su i kompleksni uticaji na zdravlje ljudi koji rade u prostoru gde se reciklira plastika. Veštački polimeri upravo zbog svoje rasprostranjenosti postaju jedan od gorućih ekoloških problema, čemu pridonosi i njihova toksičnost u svim fazama od proizvodnje, preko upotrebe do odlaganja. Plastične mase su materijali koji su proizvedeni iz sintetičkih ili polusintetičkih smola i različitih dodataka. Dele se na termoplastične i termoreaktivne plastične mase. Najčešće termoplastične mase su polimeri na bazi polivinilhlorida, polietilena, polipropilena, poliamida, polistiren, poliuretana, polikarbonata i dr. Termoreaktivne mase su poliesterske i epoksidne smole, aminoplasti, bakelit (fenoplasti) i dr. Baziraću se na termoplastične mase. Termoplastične mase reaguju na promenu temperature (zagrevanjem omekšavaju, hlađenjem se vraćaju u prvobitno stanje) i mogu se kombinovati sa drugim materijalima (razne plastifikacije metala, papira, tkanina, sl.) što kreativno ima izrazito velik potencijal. Industrijska plastika može biti zamena za uobičajene materijale, kao što su drvo, metali, kamen, staklo itd. Nudi prednost lakše obrade, rukovanja i proizvodnje, a mnoge vrste plastike su vrlo otporne na hemikalije, habanje i izlizavanje i imaju veliku primenu u metalnoj, hemijskoj, tekstilnoj, prehrambenoj i farmaceutskoj industriji. Plastične mase imaju sve veću primenu u svim oblastima života, a otpaci plastičnih masa pojavljuju se od procesa proizvodnje, pa preko otpada koji nastaje u industriji, do širokog spektra koji nastaje u domaćinstvima. Otpaci plastičnih masa smatraju se upotrebljivi za reciklažu ako nisu izmenili svoja fizičko-hemijska svojstva, a jedini problem pri preradi plastičnog otpada može biti identifikacija i sortiranje po vrstama. Uz malo posvećenosti i istraživanja, to postaje vrlo jednostavan princip. Pored mnogih plastičnih materijala, predhodno navedenih, primat po rasprostranjenosti u globalu preuzima polietilen i jedan je od najčešće korišćenih plastičnih materijala u svetu i ima ogromnu primenu u raznim industrijama, segmentima i aplikacijama. Prepoznaćemo ga u vidu plastičnih flaša, čepova, kutija, cevi, folija, mreža, granula, štapova, igračaka i raznih drugih dostupnih elemenata u svakodnevnom životu. Polietilen ima određene tačke topljenja u zavisnosti od vrste, otporan je na lomljenje, fleksibilan, proziran u osnovi, bez mirisa i ukusa i fiziološki je neškodljiv, u stabilnom stanju; i kao takav veoma pogodan za korišćenje u prehrambenoj industriji. Vođen prethodnim osobinama polietilena, proučio sam potencijalne mogućnosti vezane za njega i naravno, odlučio se za novi eksperiment. Polietilen je vrlo lako nabaviti. Može se kupiti, dobiti, naći u svakoj prodavnici koja prodaje bilo kakvu upakovanu čvrstu robu, tečnost, hranu, a samim tim ima ga svako domaćinstvo. Shodno potrošačkom delanju neminovno završava na otpadu. Tu se opet vraćamo na moj primarni izvor materijala, đubrište. Đubrište ili otpad, skup je bačenih, zaboravljenih, odloženih, nepotrebnih materijala i predmeta. Uglavnom, moj rad se prvobitno bazirao na skupljanje i skladištenje pronađenog otpada u radionicu. To je podrazumevalo iscrpno rasparčavanje ili sečenje na male komade otpada flaša, čepova, kutija i cevi, njihovo sortiranje, pakovanje u određene kartonske kutije i skladištenje. U odnosu na fabrički, proces reciklaže u kućnoj varijanti nije preterano složen, ali je od izuzetne važnosti sistematičnost u radu. Ona zahteva uloženo vreme za pripremu materijala za topljenje, pripremu i proveru sistema za topljenje i na kraju, kontrolisano topljenje i modelovanje plastične mase. Kada je materijal već pripremljen, odvajaju se određene količine potrebne za proces topljenja. Zavisno od forme i načina na koji želim da se izrazim, skulpture izvodim od jedne ili više različitih plastičnih smesa, što uslovljava i samo topljenje u fazama i raznim vremenskim intervalima. Svaki naredni proces, uslovljen je prethodnim. Smese se zagrevaju u posebnim metalnim loncima do određene temperature, lako proverljive, a zatim se postepeno hlade i modeluju. Cela kreacija zavisi od savršenog tajminga, tj. kad je pravilno zagrejana masa, koliko i kako treba da se hladi, kad je najpogodnija za vajanje i kako na kraju fiksirati dobijenu formu da ne bi došlo do neželjene promene ili deformiteta. Sam proces topljenja i hlađenja je zahtevan i opasan jer se zagrevanje metalnih lonaca u kojima se masa topi vrši brenerima, sa otvorenim plamenom. Dostižu se veoma visoke temperature, što na grejanom području, što u masi, tako da i hlađenje mora biti sistematično. U toku modelovanja, masa je i dalje jako topla, pa se striktno vodi računa o rukovanju istom, da ne bi došlo do ozbiljnih opekotina. Modelovanje se vrši mehanički uz pomoć posebno pravljenih i dimenzioniranih alata određene strukture. Stvaranje zagrejanim i otopljenim plastičnim masama izvodim isključivo u polietilenu, bez primesa, kao što je bio slučaj sa polistirenom u koji sam dodavao razne prahove, ostatke nekih masa, plastične i gumene granule itd. Ove mase su proizvodno obojene, tako da u fazama topljenja ne dodajem nikakav pigment, a retko kad ih naknadno bojim. U ovom slučaju, likovni princip vezivanja forme i boje je diferentan u odnosu na pređašnji. Boja se dobija direktno sa materijalom, nepromenjljiva je topljenjem, a krajnja bojena forma uslovljena je prethodno osmišljenom akcijom i unapred osmišljenim planom kreiranja dela. Naravno, kao i u svakom stvaralačkom procesu i u ovom postoje slučajnosti, greške, nepredviđene okolnosti, ali ogroman deo procesa ovakvog načina stvaranja mora biti isplaniran u osnovi. Polietilen ima moć repetitivnog vraćanja iz jednog agregatnog stanja u drugo, tako da sam i tu pronašao prostor za dodatan rad. Smese se mogu iznova i iznova topiti i vajati. Mali komadi se mogu vezati za male, veliki za velike, mali za velike i obrnuto. Mogu im se konstantno dodavati, pa čak i oduzimati neki detalji (zavisno od načina implementacije), mogu se lagano vezati i za druge plastične i neplastične mase, tako da je spektar mogućnosti veliki. Zatim sam počeo da radim sa plastičnim granulatima, koji su ponovo pokrenuli idejne kreativne mehanizme i odveli do drugog, kompleksnijeg stadijuma vezanih za ovaj materijal. Uvođenjem granulata u sistem modelovanja, proširio sam mogućnosti kreiranja. Rad sa polietilenom u njegovim različitim fizičkim stanjima, za proizvod ima mase različitih boja, sintetizovane, prožete i spojene, sadržajne, koje obrazuju jedinstvene kompozicije, u kojima boje, kao kod većine naizgled apstraktnih kompozicija, igraju veoma važnu ulogu u smislu vizuelne ekspresije. Modelovanje plastičnim granulatom, tek neznatno zagrejanim kako bi se slepio, ostavlja zrna vidljivim, što čini ove skulpture delimično uniformnim. Da bi to izbegao, pojedine od njih kombinujem sa elementima od kompletno livene plastike i tako dobijam „organske“ oblike interesantnih formi i površina visokog sjaja, što stvara kontrast amorfnoj, većinskoj masi granulata, i tako dinamizuje oblik.
Ime podnosioca:
Petar Sibinovic
